“Jedne noći deda bane u moju sobu…”

“Jedne noći moj devedesetogodišnji deda prosto bane u moju sobu i kaže ”Darko, sine, brzo zovi hitnu pomoć, nije mi dobro” i padne. Ja se pogubim od straha, pa jedva okrenem broj hitne, pa dok probudim moje… a deda već preblijedio. 

Nekako ga povratim tako što sam mu prosuo po glavi cijelu čašu hladne vode, a deda krene da se znoji. Dođe hitna, doktor ga pregledao i kaže da mora brzo u bolnicu jer ima infarkt. Da l’ je dedi laknulo što je došla hitna ili da se ne bi mi toliko sekirali, u sred gužve sa spremanjem i transportom on počeo da priča vic medicinskoj sestri. 

Smije se ona, smije se doktor, smejem se ja, smeje se i deda i tako je i umro.

 Hvala mu što je zadnju snagu iskoristio za smijeh jer ću ga takvog pamtiti do kraja života.”