PRIČA: Čiko, kriva je kladionica
Kriva je kladionica, čiko
Znaš čiko, mi smo bili sretna porodica do onog dana kada je otvorena kladionica. Babo je počeo ići iz znatiželje. Onda je krenuo skoro svaki dan. Kada se vraćao s posla, svraćao bi redovno i ostajao bi do kasno u noć. Počeli smo oskudijevati jer babo nije donosio platu kući. Moja majka je kriomice počela donositi namirnice “na veresiju” iz obližnje trgovine. Kada je za to otac saznao, strašno su se posvađali, a ja sam grlio svoju trogodišnju sestru koja je plakala. Nekoliko dana poslije svađa je prerasla u nasilje. Otac je teško pretukao majku. Završila je u bolnici. Kada sam otišao sa nanom da je posjetim, nisam je mogao prepoznati. Oca je policija pritvorila, ja i sestra smo ostali sa nanom.
Kada se majka oporavila zatražila je razvod. Tri mjeseca poslije su se rastali ja sam ostao kod oca, sa majkom je otišla seka. Otac je počeo i piti. Zapustio se. Ponekad, kad bi bio trijezan znao bi me i pomilovati. Ali, obično kada bi došao pijan, samo bi zaspao. U odjeći. Siromaštvo se uveliko uselilo u našu staru kuću. Oskudijevali smo u svemu. Ovaj mjesec mi nije kupio ni mjesečnu kartu. U školu ponekad idem pješke, a ponekad se prebacim. Strah me je ponekad sjesti sa nepoznatim ljudima, jer sam tek 6 razred. A onda su me jednog dana moji drugovi počeli ismijavati: “Evo onog što mu se majka preudala”.
Pokazali su mi na telefonu slike sa svadbe. Ja sam plačući odpješačio kući. Nisam išao u školu tri dana. Za to vrijeme nisam pojeo jedva krišku hljeba. Neprestano sam se čiko, pitao: Ako je ostavila oca, zašto je zaboravila mene? Ja sam joj pomagao u poslovima oko kuće. Ja sam joj unosio drva. Nije mi se više ni javila. Otac je od pića teško obolio i odvezli su ga u bolnicu. Nekoliko dana poslije je umro. Niko na svijetu nije bio tužniji od mene. Sa mnom je ostala nana. Neprestano sam se pitao: “Da nisam šta ja zgriješio, pa me ovakvog malog sudbina kažnjava?”
Išao sam pješke svaki dan u školu i nisam se družio ni sa kim da me ne zadirkuju. I opet pješke kući. Onda je jednog dana poštar donio paket za mene. Majka mi poslala adidas patike, farmerke i džemper. I slike mi poslala na kojima vidjeh da žive lijepo i da imaju dosta hrane. Natopio sam džemper suzama. Ne toliko zbog svoje sudbine nego što na slici vidjeh da mi je seka sretna. Možda nekad i pomisli na mene. Na one trenutke kada sam je izvodio iz sobe kad je babo tukao mamu. Nana je grcala u suzama.
“Je l’ tako čiko da je za ovo KRIVA KLADIONICA? Je l’ tako da babo nije išao u kladionicu, mi bismo sada bili svi zajedno? I bili bismo sretni. Je l’ tako čiko?” Slomilo me je na hiljadu komada. Kupio sam mu slatkiše i mjesečnu kartu, ali nikad nisam zaboravio ovu njegovu iskrenu ispovijest. I kada god vidim njegove plave oči i kovrdžavu kosu, sve se u meni slomi.
